ETNO SOBA MILANA RISTIĆA
Tridesetogodišnji Milan Ristić, rođeni Svrljižanin koji živi u Nišu, vlasnik je bogate kolekcije narodnih nošnji iz jugoistočnih delova Srbije. Kolekcionarstvom se bavi od 2011. godine, poseduje oko 1500 eksponata nošnji koje nalazi na terenu, obilazeći sela, čak i bespuć na prostranoj teritoriji opštine Svrljig . Nošnje uglavnom otkupljuje, a nekad – ređe – dobija i na poklon. Poseduje primerke narodnijh nošnji iz Svrljiga i Bele Palanke koji potiču iz 19. veka, dok je ostatak iz perioda između dva svetska rata, a jedan deo kolekcije potiče iz njegove porodice. U porodičnoj kući u Svrljigu otvorio je Etno sobu želeći da svoj lep i koristan hobi, koji čuva srpsku istoriju, podeli sa ljudima.
U toj sobi, u kojoj lebdi dobri duh srpske tradicije, razgovaramo sa Milanom Ristićem.
Ljubav prema folkloru počela je?
Folklorom sam počeo da se bavim od 2008. godine. Počeo sam prvo u Svrljigu da igram za Kulturno umetničko društvo „Svrljig“ , a od 2010. godine kada sam pošao na fakultet ušao sam u ansambl ORO iz Niša čiji sam član punih deset godina. Bio sam i u folklornom ansamblu „Remesiana“ iz Bele Palanke, potom član izvorne grupe „Кovilje“ iz Vukmanova, i član КUD-a „Branko Cvetković“ iz Beograda. Bio sam umetnički rukovodilac КUD-a „Buklija“ iz Trupala i Novog sela. Sada sam profesionalni igrač Nacionalnog ansambla Kosova i Metohije „Venac“. Što se tiče ljubavi prema folkloru, zavoleo sam folklor čim sam krenuo da igram, oblačim nošnju, nastupam. Folklor je lepa prilika da se upoznaju novi ljudi i da se vidi kako neke zemlje predstavljaju svoje običaje.
Nastupali ste u zemlji i inostrantsvu, u kojim zemljama u inostranstvu ste nastupali?
Italija, Portugal, Španija, Francuska, Slovenija, Rumunija, Makedonija, Bugarska i Grčka.
Koliko ste upoznati sa običajima našeg kraja?
Dobro poznajem običaje svrljiškog kraja, jer samim odlaskom na teren saznam sve o običajima, ali i nošnji, igrama i pesmama koje zapisujem.
Kada ste došli na ideju da se bavite prikupljanjem i prezentacijom naše narodne nošnje i domaće radinosti?
Od 2011. godine kada sam postao član izvorne grupe „Kovilje“, iz Vukmanova. Tada sam video kolekciju narodne nošnje Dragiše Todorovića, on se bavi očuvanjem izvornog stvaralaštva i on mi je preneo ljubav prema kostimu, a kasnije kada nisam mogao da dođem do nekih delova narodne nošnje počeo sam sam da ih izrađujem, da ih rekonstruišem po starim originalima, po fotografijama koje nalazim na internetu. Moji prijatelji koji se bave folklorom su etnolozi, etnomuzikolozi i koreografi i sa njima kreiramo svu ovu priču, osnosno čuvamo je od zaborava.
Šta mislite o tome koliko je vaš hobi značajan za očuvanje našeg kulturnog identiteta i tradicije?
Smatram da je veoma značajno. Ukoliko ne sačuvamo naše kulturno blago to više neće imati gde da se viidi. Jer uglavnom sva ova nošnja koju posedujem ima nakit i oglavlja (srednjovekovna reč za speciifične ukrase), sve će to otići u zaborav i niko je više neće vrednovati, naravno osim muzeja, institucija koje su određene za to, i kolekcionari koji se bave time. Kulturno umetnička društva koja se bave očuvanjem tradicije su jedina mesta gde može da se sačuva nošnja i da se vidi. Sebe smatram kolekcionarom, imam obimnu kolekciju tako da je ovo veoma bitno, i za naš Svrljig i celu našu državu jer kroz sve ovo što radim ja čuvam našu tradiciju.
Smatrate li da država treba bolje da vrednuje ovakve poduhvate pojedinaca, ali i grupe ljudi?
Svakako bi bilo lepo da malo više obrate pažnju na nas kolekcionare, na folklor i pre svega na kulturu. Nemamo nikakvog projekta za pomoć da se ide na teren da se otkupi nošnja.
Izlaganja?
2018. godine predstavljao sam svoje kolekcionarstvo i opštinu Svrljig u Novom Sadu sa nošnjom iz moje kolecije gde sam osvojio prvo mesto za mušku svečanju nošnju, pored te nošnje predstavio sam još jedanaest kostima iz Svrljiga što ženskih tako i muških kostima.
