Na današnji dan 1961. godine preminuo je čuveni pesnik Baranko Miljković, tačnije u noći između 11. i 12. februara, u Zagrebu. Njegova smrt je nerazjašnjena, preminuo je pod misterioznim okolnostima. Njegovi saputnici, prijatelji i poznanici odbacivali su mogućnost da je sam sebi oduzeo život.
Branko se rodio u Nišu, 29. januara 1934. godine, svoje detinjstvo preoveo je u Gadžinom Hanu. Prve pesme objavio mu je Oskar Davičo 1955. godine, za vreme njegovih studija u Beogradu. Godinu dana nakon toga Branko je objavio zbirku pesama pod nazivom “Uzalud je budim”, tada je i ušao u svet književnosti i književnika, dospevši na sam vrh srpske poezije.
Dve nedelje pre no što se njegov život okončao napisao je pesmu “Pesmu za moj 27. rođendan” :
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.
U gradu Nišu tradicionalno se od 1971. godine obeležava njegovo stvaralaštvo u vidu manifestacije na kojoj se dodeljuje pesničko priznanje koje nosi njegovo ime književnicima zajbolju zbirku poezije.
Takođe, u Nišu je otvorena Književno memorijalna postavka Sremac – Miljković koja sadrži spise, rukopise, fotografije kao i lične predmete slavnih književnika, dok jedna osnovna škola i ulica u Nišu nose njegovo ime.
